Дјечија шетња на Љубићу, 16. марта, 2025. године, умало је одложена због кише која је падала претходни дан и ноћ. Старији учесници, родитељи, васпитачице, учитељи и наставници преиспитују се да ли је паметно што су јутрос изашли из куће и појавили се на зборном мјесту код зграде у Борачкој улици. Дјеца немају ту дилему, не виде да се на Љубић спустила магла, они се радују доласку три аутобуса, ишчекују улазак у нади да ће заузети добра сједишта као да ће вожња до почетка стазе, до засеока Вуковићи, трајати сатима.

Прву паузу, на игралишту на Равном брду, дјеца користе за игру. Умора нема и разведрава се. Као да је дјечија граја растјерала и посљедње облаке. Остаје нам већи успон да стигнемо до видиковца Машала, ноге су лакше, циљ је близу.

Уживамо у погледу са видиковца, фотографишемо се, разговарамо. Међу ученицима су ветерани Дјечије шетње, који су учествовали на првој шетњи организованој прије седам година. Интересантно, ту су и родитељи дјеце, рођени Прњаворчани, који су први пут на  Љубићу.

Колективна фотографија је знак да се спремамо за силазак. Вијугавом стазом стижемо до Равног брда, гдје је паркирано санитетско возило. Медицински радници, срећом, имали су само једну интервенцију, дезинфекцију огребаних кољена дјечаку ком се пас у игри упетљао под ноге и изазвао пад на бетонско игралиште.

Општина је препознала значај одржавања дјечије шетње у организацији ПАК „Скитнице“ и уврстила је у календар дешавања поводом обиљежавања Дана града.

Ово је Урошева шетња. Већина дјеце не зна зашто. Нико се и не труди да им објасни јер је њихово узбуђење велико. Велико, затошто су открили нови ужитак који захтијева само здравље и добру вољу, што су се блатњавом стазом попели на видиковац Машалу, што њих није неколико, већ двије стотине душа, што се већ кају они који су остали код куће.

Зато се ова шетња зове Урошева шетња јер он живи док нас ноге носе!

                                                 Александра Вукајловић, планинарско-еколошка секција